Шибеник је најстарији град на источној обали Јадрана. Први се пут спомиње за Божић 1066. године у даровници хрватског краља Петра Крешимира IV. Након владавине хрватских владара, наступила је угарка власт над градом, а затим повремена владавина Венеције. Од 15. века, Шибеник долази под готово 400-годишњу власт Венеције , а из тог раздобља потиче и најзначајнији културно-историјски споменик Шибеника — позната шибенска катедрала св. Јакова, грађена у 15. и 16 веку. 1797. Шибеник улази у састав Хабсбуршке монархије, касније Аустроугарске уз краткотрајну власт Француске у време Наполеона. У саставу Аустроугарске остаје све до 1918.

најзначајнији споменик културе, катедрала св. Јакова

У Шибенику поред колоније православних Грка, од раног Средњег века живе и православни Срби,највише у предграђу званом Варош.

По одлуци Млетачког сената, унутар зидова града Шибеника, православни Грци и Срби 

1569. године подижу цркву Светог Јулијана.

У време француске владавине Далмацијом 1810. године, православни Срби купују и 

оснивају још једнуцркву у Шибенику, а то је данашња Саборна црква Успења Пресвете

Богородице. 

Иконостас Саборне црквеурађен је 1827. године од стране сликарске породице Лазовић 

(Симеона и Алексија).

Саборна црква има веома богату ризницу, коју чине преко стотину икона рађених у византијском стилу(од 15. до 19. века), као и богату ризницу богослужбених предмета и рукописа.

Шибеник је кроз векове, са малим историјским прекидима, седиште православног Епископа далматинског.Будући бројнији од Грка,1600. године православни Срби у Шибенику у свом насељу Варошподижу још једну цркву за богослужбене потребе – храм посвећен Часном Крсту. У овом храму је служено све до краја 18. века, када је у непосредној близини подигнута већа црква Вазнесења Господњег,1778. године, са иконостасом од грчких икона. Ова црква је и данас богослужбено активна и назива се Свети Спас.


црква Светог Спаса

При цркви Светог Спаса налази се гробље у коме се покојници сахрањују у земљу или у породичне гробнице, за разлику од католика који се и данас сахрањују изнад земље. 

католички споменик и гроб

Ту има неколико ,,светлих гробова” заслужних Шибенчана, привредника и интелектуалаца, који су својим радом и доброчинствима задужили и свој град и свој народ и заслужили да им се имена не забораве. 

Њихови споменици су права уметничка дела.

Оно што је интересантно у вези ових споменика је мешање различитих култура и стилова, па се тако издваја и  споменик девојчице Ксеније Вуковић, рођене 1918. године, а умрле 1924.

гроб Ксеније Вуковић

Фотографисање је све до пред крај 19. века било релативно скупо , те се често догађало да деца и млади који би прерано умрли нису имали ни једну своју фотографију, никакав траг својег постојања. „Post mortem“ (викторијански стил)  фотографија заузима посебно место у оквирима индивидуалних и групних портрета грађанског друштва Велике Британије и Америке 19. Века. Непосредно након смрти, преминуле особе су фотографисали саме или удруштву рођака и пријатеља у сопственом стну или фотографском атељеу. Покојнике су постављали у различите позе у жељи да прикрију смрт и прикажу их живима.  Управо таква фотографија налази се и на споменику ове девојчице.

"post mortem" фотографија на споменику Ксеније Вуковић